Како су се ликови „Лепотица и звер“ мењали од 1991. до 2017. године

Са екипом познатих личности са А-листе у главним улогама и пуним трупом Диснеиеве маркетиншке снаге, можда не би требало да чуди да је жива акција „Лепотица и звер“ (која је већ доминирала мартовским благајнама) ракетирање према а Бруто благајна од милијарде долара.

Ја, 24-годишња жена, била сам у биоскопима током викенда (доприносећи продаји улазница за север од Северне Америке за 170 милиона долара), савршеном представљању стручно синергизоване циљне демографске слике филма: некога са лепим успоменама на гледање оригинала анимирани филм у одрастању, позитивна осећања према Харри Поттер-алум-сти Емми Ватсон и либидо који аутоматски покрећу згодни британски глумци. Била је то нехотична миграција у позориште: ја, попут зомбија који тражи мозак или Следи сексуални демон, корачајући полако, али непрестано према дивном породичном филму у којем би Еван МцГрегор играо свећњак.

Ова нова верзија - коју је компетентно режирао Билл Цондон - дели толико ДНК са дивним оригиналом да бисте тешко могли да пронађете некога ко би могао да га види и не ужива. То је класична прича, а то у комбинацији са одличним представама и врло видљивим буџетом од 300 милиона долара значи да је, да, добар филм.

Чак сам и ја - заувек гадљиви, капетан Оверанализе - искрено уживао у филму. Можда сам се покидао једном или двапут. Лако бих то видео други пут.

Али то не значи да нећу запети.

За разлику од 2015-их Пепељуга , у режији Кеннетх-а Бранагх-а, који је обновио застарелу причу, уклонивши песме и створивши нову естетику, чинило се да се Лепотица и звер из 2017. године плаши да на било који смислен начин одступи од анимираног класика. Промене које су они направили, тада су се често наилазиле на непоколебљиве и непотребне у сценарију који није био сасвим другачији да би ти тренуци изгледали природно.

Маурицијус

Док је Маурице из филма из 1991. глумио необичног, ексцентричног проналазача, Кевин Клине је уместо тога замишљен уметник са романтичним репом од соли и бибера. Само је једно поред другог купатило од тога да буде у реклами Циалиса. Не постоји ништа нужно погрешно ако се крене у смеру ДИЛФ-и са Маурице-ом док се то не трља против њиховог инсистирања на поновном коришћењу истих тренутака из оригинала.

У верзији из 1991. године, када се Белле врати кући и пита оца, јесам ли ... чудан? њен отац се извлачи испод звекетног мистериозног изума носећи џиновска сочива од боца кокса која његовим очима утроструче нормалну величину. Моја ћерка? Чудно? он одговара. То је линија за смех. У овој верзији Маурицеов одговор делује контемплативно. Зашто водити потпуно исти дијалог ако контекст више не важи? Комедија!Диснеи

Али миграција од некадашњег лудог старог Мориса, коме град не верује и омаловажава, збуњује његове касније интеракције са Гастоном. Смирен је и равнодушан кад се врати у град да оптужи Гастона за покушај убиства (хахаха) - а кад се град окрене против њега, то изгледа необично неискусно, као да је сплетка сама знала да мора негдје доћи до приче није утврдио.

Није било ниједног беспомоћног терора којег се тако добро сећам у детињству, да су људи требали да ти верују, али да су већ изгубили њихово поверење пре него што си почео. Тада има још мање смисла да би Гастон могао наговорити град да овог очигледно не-лудог човека заувек затвори у азил посебно од, за разлику од оригинала, Гастон није платио језив леш азила.

Гастон

када се бестидни враћају

Гастон је један од мојих најдражих Диснеиевих зликоваца, јер одједном успева да буде и славна карикатура харског џока и релативно тродимензионални лик, који је понижен, побеснео од тог понижења и поново пише наратив у свом глава у којој је херој.

У анимираној верзији, његов први разговор са Белле говори нам све што треба да знамо: физички је агресиван, зграби јој књигу из руке, руга јој се јер је збуњен у не-сликовници и баца је у блато.

У почетку, ажурирани Гастон делује ... некако лепо. 2017. Гастон одлази до Белле и ... пита шта чита. Она му каже и пита да ли га је прочитао. Не, не тај, али знате, овај ... читајући, одговара помало посрамљено. Није самопоуздано антиинтелектуално весеље; то је дијалог који би изговорио неспретни протагониста индие-ром филма када девојка на коју је заљубљен пита о бенду за који никада није чуо. Покушава да саосећа са директором који јој прљаво изгледа у граду. Доноси цвеће Белле и пита да ли могу да вечерају. За филм за који је Гастон неколико тренутака превидео и разговарао са собом у огледалу, Гастон изгледа необично нељубазно.

Променио сам! Каже Гастон, покушавајући да Белле пружи прилику сада када се вратио из рата или чега већ. Нико није могао толико да се промени, Белле одговара, потпуно поткопавајући тему и морал филма у којем је.

Није да мислим да Белле мора изаћи с Гастоном - људима је дозвољено да одбијају датуме од људи. Гастон је питао, Белле је рекла не, треба то да поштује. Али оригинал нам је дао Гастона који је стјерао Белле и напао њен лични простор, који је бацио своје блатњаве чизме преко њених књига и рекао јој да жене не би смјеле читати, јер би им то могло дати идеје. Овај нови Гастон могао је наићи на својеврсно испирање, али није се осећао као Диснеиев зликовац.

Чинило се да је филм схватио своју грешку и одлучио је надокнадити претварањем Гастона у Снидели Вхипласх на пола пута, везујући Маурицеа за дрво комично џиновских ужади који изгледају као да их треба користити за дамице на возним стазама након што Маурице пљуне. никад се не жени мојом ћерком! (зашто су сви тако злобни према Гастону ?!) кад је Гастон био једина особа у граду која је слушала његову причу о Звери и изашла да му помогне да тражи Белле.

Та завера Гастона да се наљути и одлучи да убије Маурицеа не само да изгледа потпуно нескладна за верзију Гастона коју су основали (чини се да чак и Ле Фоу признаје да је зло недавни развој карактера), већ служи и за потпуно уклањање неких суптилни и најсмешнији тренуци у оригиналном анимираном филму.

У верзији из 1991. Маурице долази у кафану бунцајући о Звери и сви мисле да је помало луд. А онда, насилник смисли план.

ЛеФоу, бојим се да сам размишљао.

Опасна забава.

Знам.

Тако почиње Гастонова реприза и неки најоштрији текстови Ховарда Асхмана.

Нико не кова сплетке као Гастон
Снима јефтине снимке попут Гастона
Планови за прогон безопасних крекета попут Гастона
Да, бескрајно сам, дивље сналажљив
- Као до дубине спуштате се
Нећу се ни кајати
Све док на крају добијем оно што желим

То је дивно злобно и штета што су то пресекли у корист типа који се наљути и насумично покуша да убије старог човека.

(Рећи ћу, једна промена Гастона која ми се свиђа је поновно укључивање стиха о томе како Гастон пуца с леђа написали Менкен и Асхман за анимирану верзију али уклоњен због превише мрака. Нуди леп предзнак.)

Чаробница

Верзија из 2017. одлучила је да Енцхантресс добије мало већи део него само витраж у прологу. У овој верзији, она је вребала све време, као бескућница по имену Агатха а ла Луци Баркер у Свеенеи Тодд.

То је ... нека врста преокрета, али којој сврси радње уопште служи? Каква корист од тога што је имате и губите време објашњавајући је и видећи? Агата зна да је Гастон покушао да убије Маурицеа - спасила га је - а онда је тамо у кафани, док је Гастон то порекао и покушава Маурицеа назвати лудим. Не чини ли се ово као још једно погодно време за неко од њених чувених проклетстава из лекције?

Поновно се појављује на крају филма како би стала преблизу Белле док плаче над својим мртвим дечком чудовиштем, а затим одводи своје слатко време васкрсавајући њега и остатак палате које смо сви управо гледали како умиру, само да бисмо сви могли бити сузни - трзао около.

Звер

Ова Звер је толико сува и ерудита да би је можда могао глумити Келсеи Граммер. Оно што је није је застрашујуће. Анимирани филм је уложио велики напор да изгради напетост: сцена Маурицеа који први пут улази у замак или Белле која улази у забрањено Западно крило има намерно темпо и мрак, а публика је за то награђена. Када Белле затражи од Звери да закорачи на светлост и он први пут покаже своје лице, то је тренутак повратка у ваше седиште. Кад вришти на њу у западном крилу, то је застрашујуће.

Ово није избор који је нужно лош, али опет, збуњује га инсистирање на рециклирању 1991. тренутака. Ова Звер стално носи фрак и панталоне - тешко ми је да поверујем да и он забоде лице у чинију супе онако како је то учинила претходна Звер, која је окарактерисана као неко ко је толико дуго животиња, а заборавио је како бити човек.

Рећи ћу да је мало режање рођака Маттхева на крају ипак било секси.

Слуге

То је ситница коју имам са првобитном премисом саме приче да није тачно да су проклети да читав живот живе као намештај јер им је шеф био курац. У овој верзији су одговорни јер ... нису ништа урадили када га је Беастин отац предавао лошим животним лекцијама. И даље не звучи поштено. Мислим, Цхип је дете. Био је проклети пас. Како су били одговорни?

Али можда је узнемирујуће како је ова верзија прецизирала да је сва њихова породица која је живела изван замка магично заборавила на њих. Размислите колико је то мрачно! Намештај се сећао њихових породица, а породице их се нису сећале. Да ли су се њихови супружници поново венчали? Зар деца нису питала где су њихове мајке? Има смисла замислити да су све породице живеле у замку. Иначе, шта је дођавола Чип радио тамо?

Лепа

у дебелој свињи, зашто Хелен каже да воли ратне филмове?

Филм из 2017. се увелико труди да бринемо о Беллеиној мајци која је умрла и некада живела у Паризу. То иде чак толико далеко да представља магичну књигу излагања која нам показује ... Беллеина мајка је умрла и живела у Паризу. Испоставило се да је умрла од куге. Уз сво дужно поштовање, шта је то уопште важно? Већ ментално попуњавамо празно да је Беллеина мама умрла - болест се чини као разумна опција, наравно. Али како потврђивање тога унапредити радњу или тему на било који значајан начин? Да је идеја била да се Белле и Звер могу повезати преко својих изгубљених мајки, време би било боље потрошити показујући нам тај тренутак или улазећи дубље у прошлост Звери која је изгледала прилично занимљиво, али коју никада заправо нисмо ни видели.

Свиђају ми се мале промене у Беллеином карактеру - чинећи је проналазачицом, мало префињенијом, мало храбријом - али волео бих да су назвали глас Емме Ватсон. Вотсон звучи добро, али то је део проблема. Њене песме треба да буду боље од финих, појасане срцем и духом, а то су тешке песме! Не би требало бити срамоте или стигме везане за то да се за улогу користи најбоља глумица и да јој пева најбољи глас. Дизни је то стално радио - Леа Салонга је певала и за Јасмин и за Мулан. Учинили су то за Заца Ефрона у првом Хигх Сцхоол Мусицал филм.

Ле Фоу је геј, претпостављам

На крају са дечком плеше буквално, 4 секунде.

Мале промене

• 10 година које смо чекали, пресечено је из програма „Буди наш гост“, вероватно да људи попут мене не би били превидни око промене временске линије

• Нема више и сваки последњи центиметар од мене је прекривен косом

• Такође отишао? Икона Марие! Багете! ПОЖУРИ! од прве песме.

• Замењују тренутак за Ако је не могу волети из бродвејске продукције са заборављивом новом песмом под називом Еверморе то би требало да се зове Хеј, Оскари, сада нас можете номиновати за најбољу оригиналну песму. Повезао сам се са обе песме које је певао Јосх Гробан.

• У обе верзије, Белле баца груду снега на Звер и он одговара скупљањем а џиновски груда снега у знак одмазде. У анимираном филму , Белле баци другу снежну груду, а Звер си спушта своју џиновску груду на главу. У новој верзији, Емма Ватсон напуни сатове у лице џиновском грудом снега. Буквално је сруши.